Ovaj hrabri pas najzaslužniji je za
dostavljanje seruma protiv smrtonosne difterije koja je 1925. godine pretila da
opustoši gradić Noum na Aljasci.
Balto
Ako ste nekada guglali ovaj događaj, ili ste gledali film
„Balto” iz 1995. godine, mislićete da je upravo sibirski haski po imenu Balto
bio heroj ekspedicije koja je sanlama po snegu i ledu na surovoj Aljasci
mališanima iz Nouma dostavila serum protiv difterije. Zbog tog herojskog
podviga 1925. godine podignut mu je i spomenik u bronzi u Central parku u
Njujorku. I Balto zaista jeste bio član ove herojske misije koja je spasla
stotine života, ali istina je da je on predvodio saonice na poslednjoj deonici
puta i sa serumom stigao u grad, zbog čega su ga novinari proglasili herojem.
Donedavno, međutim, niko nije ni čuo za psa po imenu Togo, koji je zapravo bio
najvažniji član ove ekspedicije, i koji je istrčao najviše kilometara kao
predvodnik pasa koji su vukli saonice. Prema podacima, oko 560 kilometara od
ukupno 1.085, koliko su prešli za manje od šest dana, putujući uglavnom po
mraku.
Leonard Sepala
Leonard Sepale je bio odgajivač sibirskih haskija i koji je pse
obučavao da vuku saonice. On je bio stanovnik grada Nouma i jedan od ključnih
aktera u spasavanju žitelja ovog grada. Gradić nije imao dovoljno zaliha seruma
koji je bio jedini lek za difteriju, a najbliže zalihe nalazile su se više od
1.100 kilometara odatle, u Enkoridžu. Nevolja je bila u tome što je 1925.
godine zima bila najhladnija u poslednjih 20 godina, te je Noum od seruma delilo
prostranstvo okovano ledom i voz kao način transporta lekova odmah je bio
odbačen kao mogućnost. Jedini spas za stanovnike bili su psi koji vuku saonice,
a jedini čovek koji je mogao da organizuje ovu akciju bio je upravo Sepala.
Serum je vozom prebacen do mesta Nenana, gde vise nije bilo mogucnosti da se
serum dalje transportuje, jedino su psece zaprege bila opcija.
‒ Nikada nisam imao boljeg psa od Togoa. Nijedan pas nije bio ni
blizu njegovoj stamenosti, sigurnosti, inteligenciji i privrženosti. Bio je to
najbolji pas koji je ikada vukao sanke na Aljasci ‒ rekao je jednom prilikom
Sepala.
Štene sibirskog haskija po imenu Togo rodilo se
u jednom Sepalinom leglu daleke 1913. godine. Bio je znatno manji i mršaviji od
svih drugih štenaca u leglu, pa je odgajivač bio zabrinut da li će uopšte
preživeti, i pitao se šta s njim da čini. Sepalina supruga bila je uporna i
nagovorila je muža da nikako ne odustaje od nejakog šteneta, i bila je u pravu.
Iako upadljivo najmanji u leglu, i kada je odrastao, Togo je bio izrazito
živahan i energičan. Stalno je pravio probleme, te je jedanput iskočio kroz
prozor kuće svojih vlasnika i vratio se u Sepalin dom. Neprestano je smetao
drugim psima i samom Sepali dok ih je trenirao, sve dok jednog dana odgajivač
nije shvatio da je Togo u stanju da trči brže i duže od drugih pasa i dao mu
ulogu predvodnika čopora koji vuče saonice. Ova odluka, ispostaviće se kasnije,
bila je jedna od onih koje su dovele do toga da se spasu stotine života, jer je
upravo Togo zahvaljujući svojoj izdržljivosti i inteligenciji spasao gradić
Noum.
Podvig
Do trenutka kada je žiteljima Nouma bila potrebna njegova pomoć,
Togo je već bio poznat kao najbrži pas na Aljasci, i njegova karijera bila je
završena zbog starosti. U trenutku kada je bio angažovan u najvažnijoj trci u
svom životu, Togo je imao 12 godina. Iako je njihova ekspedicija nekoliko puta
bila u životnoj opasnosti, ovaj hrabri pas nikada nije odustao i putovanje je
završio samo s manjim ozledama. Imao je nepogrešiv njuh da proceni kojim putem
bi trebalo ići, i na kojem delu se led neće polomiti, a sanke propasti u ledenu
vodu. Nikada nije ustuknuo niti bio plašljiv, samouvereno je jurišao i nalazio
prečice. Psi su vukući sanke prelazili zaleđene delove Beringovog mora, uprkos
snežnim olujama i temperaturama koje su dostizale i do -50 stepeni! Pre svega
zahvaljujući hrabrom Togou. Istorijski zapisi pokazuju da su, kada su stigli u
Noum, psi bili toliko iscrpljeni da nisu mogli ni da laju.
Priznanje
Po završetku misije, Togo je
ubrzo dobio i svoje štence, a uginuo je 1929. godine, kada su veterinari zbog
bolesti rešili da ga uspavaju. Kako pokazuju izvori, žitelji Nouma znali su da
je to pas koji je najzaslužniji za uspeh misije i oduvek su ga slavili, ali je
u svetu ova priča ostala nepoznata. Iako gotovo 100 godina kasnije,
zahvaljujući filmu „Togo”, ovaj predivan pas dobio je priznanje koje zaslužuje.
I po ko zna koji put nam dokazao da su psi naši najbolji prijatelji na četiri
noge i da će se na muci uvek pokazati kao junaci.
nakon obimne rekonstrukcije
jednog od omiljenih parkova Njujorčana, parka Sjuard, Togo je napokon dobio i
spomenik kakav zaslužuje. Osim novih klupa, staza, osvetljenja i kamenih
kocaka, ovu zelenu oazu sada krasi i statua Togoa u bronzi, i to u njegovoj
najprepoznatljivoj pozi – kako trči.
U brojkama
20 ljudi učestvovalo je u
ekspediciji
100 pasa vuklo je sanke
-50 stepeni bila je temperatura
na pojedinim deonicama puta
Noum
Ovaj gradić, koji je 1925.
godine imao oko 1.000 stanovnika, udaljen je svega oko 240 kilometara od
Arktičkog kruga. Noum se razvio pre više od veka kada su tri Skandinavca
pronašla zlato u potoku, i ubrzo je na hiljade kopača i oportunista pristiglo u
ovaj deo hladne Aljaske. Prema popisu iz 2018. godine, ovaj gradić ima 3.866
stanovnika.